 Da bismo uopšte mogli očekivati da naša umetnost bude primećena u nekakvim evropskim i svetskim okvirima, najpre sami moramo da je prihvatimo i da u njenom "lokalnom" karakteru iščitamo univerzalni jezik - rečenica je koja bi, možda i u najkraćem, mogla da okarakteriše životnu misiju Svetlane Mladenov, istoričarke umetnosti i kritičara, koja je ceo radni vek posvetila demistifikaciji umetnosti i njenom iskrenom otvaranju ka publici, internacionalnoj saradnji i promociji onoga što se, uz sve ograde, može nazvati našom savremenom umetnošću. U razgovoru za Art magazin, Svetlana Mladenov bez kompleksa govori o stanju na domaćoj kulturnoj sceni, nerazumevanju društva za pojedince koji stvaraju uprkos okolnostima, planovima i strahovima...
Art magazin: Nakon 25 godina rada u Centru za kulturu Pančeva, gde ste dugo godina bili direktor, dolazite na mesto kustosa u Muzej savremene umetnosti Vojvodine. Dakle, idealna ste osoba za odgovor na pitanje gde se danas nalazi savremena umetnost u Vojvodini i da li uopšte ima vojvođanske umetnosti?
Svetlana Mladenov: Vojvođanska savremena umetnost ima veliki problem, a to je da nema podršku, u prvom redu finansijsku. Plašim se da idemo u pravcu "smanjenja" radova, a to se ne odnosi samo na njihove gabarite. Naime, realizacija nekog dela prepuštena je mogućnosti umetnika da je sam finansira, a to se, priznaćete, od umetnika ne može uvek očekivati. Uprkos tome što iz godine u godinu imamo sve veći broj umetnika, naša produkcija se kvalitativno sve više umanjuje. Ono što se danas jasno uočava, jeste da našoj umetnosti trenutno nedostaje eksperimentisanje. Eksperimentisanje i sloboda. Bez toga umetnik i umetnička scena kao takva jednostavno ne mogu funkcionisati. Na kraju svega, vraćamo se ponovo na pitanje novca. Nedostatak finansijske podrške uticao je na to da kod nas više nema velikih prostornih radova i instalacija izvedenih u skupim tehnikama. Naravno, imamo i taj slučaj da je scena u Vojvodini uvek pomalo bila podređena onoj u Beogradu.
Art magazin: S pravom ili ne?
Svetlana Mladenov: Apsolutno ne. Autorskim radom "Postmoderna u Vojvodini (1976 - 1990)" pokazala sam da je postmoderna prvo počela ovde, i to još 1976. godine. Iz nekog razloga u Beogradu to mudro prećutkuju ili ne žele da priznaju. U sledećem projektu, koji će se fokusiratiu na period od 90-ih do danas, pokušaću da podsetim na to da je Novi Sad tada bio oaza za beogradske umetnike, koji su upravo ovde mogli slobodno da stvaraju. Jednostavno, Vojvodina zaslužuje mnoge bolje mesto u istoriji umetnosti naše zemlje. Za tu poziciju smo delimično i sami krivi. Zbog toga je moj zadatak da, dok još imam životne snage, taj period vojvođanske umetnosti obradim na pravi način.
Art magazin: Godinama unazad se trudite da putem internacionalne saradnje promovišite našu umetnost na svetskoj sceni. Da li nas tamo primećuju?
Svetlana Mladenov: Evropu je posle ratova na ovim prostorima u prvom redu zanimao onaj deo naše scene koji se bavio angažovanom umetnošću. Ipak, moramo biti potpuno iskreni. Tih 90- ih nismo imali autore i dela koja su na prvu loptu bili angažovani. Reakcija naših umetnika na kriznu situaciju se manifestovala povlačenjem u sebe, uz izostanak izlaganja i snažnije promocije. Istovremeno, evropska scena je prenatrpana, tako da je prvi korak u predstavljanju naše umetnosti bio da inostrane umetnike dovodemo kod nas. I došli su. To je ono što sam pokušavala da uradim na čelu Kulturnog centra u Pančevu. Taj grad je zahvajujući projektima kao što su "Regionalno- univerzalno", po mnogo čemu moj najznačajniji profesionalni rad, a zatim i tokom tri Bijenala vizulene umetnosti, postao vidljiv na svetskoj umetničkoj mapi. Nažalost, ubrzo je i to stalo. Ono što ljudi iz umetnosti treba da znaju jeste da ne moramo imati vrhunsku umetnost, niti je to uvek moguće. Čini mi se da je danas mnogo bitnije kako tu umetnost na što bolji način predstaviti. U toku moje karijere sam se zaista svega nagledala. Recimo, na Bijenalu u Veneciji sam viđala radove koje je neki naš autor uradio dosta ranije. Dakle, imamo ideje i umemo da radimo, ali moramo znati plasirati. Opet se vraćamo na polje menadžmenta i finansijsku stranu priče. Jednostavno, to je realnost od koje se ne može pobeći.
Art magazin: Čini se da vam tadašnji rezultati nisu bila dovoljna preporuka za ostanak u pančevačkom Centru kulture?
Svetlana Mladenov: Jedan od najvećih problema na koji sam nailazila u Pančevu je bila usamljenost, jer u tom gradu, za razliku od Novog Sada, nije postojala kulturna elita koja bi stala uz moj rad. Često sam imala utisak da vodim donkihotovsku borbu i da jurišam na vetrenjače. Da. Često sam bila usamljena i to me je bolelo, ali me je istovremeno i čeličilo. Shvatila sam da moje ambicije nadilazile okolinu, okolinu koja vas smatra krivim samo zbog toga što pokušavate nešto da uradite. Nažalost, živimo u državi u kojoj zbog stava možete stradati. Bukvalno. Na ličnom primeru sam osetila da moćni ljudi mogu da vam urade šta hoće, ukoliko hoće. Upravo tu moramo da se promernimo kao društvo, da uvedemo sistem kako pojedinac više ne bi zavisio od države ili moćnika iz senke.
Art magazin: Pored insistiranja na internacionalnoj umetničkoj saradnji, posvećeni ste još jednoj formi interakcije, ovoga puta "intervenciji" umetnosti u gradskim prostorima?
Svetlana Mladenov: Oduvek me je zanimao problem umetnosti u vangalerijskim prostorima. Svoje imenovanje za direktora pančevačkog Kulturnog centra sam i najavila projektom "Otvorena osećajnost", čime sam pripremila publiku na to da ćemo kao institucija biti otvoreni i da ćemo sve prostore staviti u službu umetnosti. Kasnije, prilikom dolaska u Novi Sad, predstavila sam se projektom "Grad kao umetnička pozornica", gde smo dela izlagali u prodavnicama, haustorima, stanovima. Reakcija publike mi je ukazala da se nalazim na pravom putu.
Art magazin: Zajedno sa Zoranom Ružičić potpisujete novosadsku "Noć muzeja", manifestaciju koja nailazi na ogromno interesovanje. U čemu je tajna novosadske verzije "Noći muzeja"?
Svetlana Mladenov: Za razliku od Beograda, odakle se "Noć muzeja" i "prelila" u Novi Sad, mi se ne fokusiramo samo na organizaciju i koordinaciju između muzeja i galerija, već insistiramo na našoj produkciji. Takođe, dobili smo pohvale od Francuza koji su se iznenadili što je ova naša varijanta prevazišla muzejske okvire i postala "noć kulture" u punom smislu te reči. Nama se priključuju brojne institucije i preduzeća koja se primarno ne bave umetnošću, ali koja imaju kapacitete i i potrebe da se predstave javnosti. Jednostavno, "Noć muzeja" poseduje formu koja je svojstvena novom vremenu, što kod mnogih mojih kolega izaziva otpor. To je vreme festivala koji su za današnju publiku mnogo komunikativniji i dinamičniji od klasičnih izložbenih manifestacija.
Art magazin: Imate li priviligeje na radnom mestu, s obzirom na to da je vaša ćerka direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine?
Svetlana Mladenov: Dobra stvar je što smo nas dve na vreme naučile kada možemo da se ponašamo kao majka i ćerka, a kada kao koleginice. To je jedna veoma bitna stvar. Što se rada u muzeju tiče, tu nikavih privilegija nemam. Naprotiv. Ponekad imam osećaj da moram raditi više od drugih, upravo zbog činjenice što je moja ćerka direktor. |
