Kako kaže pesnik Vujica Rešin Tucić "Bora Vitorac beše jedna besprekorna basterkitonovska figura novosadske pesničke scene sedamdesetih godina i skoro pola veka je bilo potrebno da se iza stare firange pojavi i njegov neobični, muzikalni mačak, čiji uzbudljivi, istegljeni obrisi u serijii neobičnih crteža promiču pred našim očima" odnosno da "taj surovi vremenski jaz postane zanosni džez (jazz)".

Primedba istog pesnika o Bori Vitorcu i njegovoj liniji kleovske jednostavnoti i karikaturalnosti gesta jednog Georga Grosa te opiranju "nekoj nevidljivoj sili koja je htela da ga potčini" u potpunosti je istinita i bila je gotovo proročka. Naime, svojim najnovijim crtežima autor prikazuje jednu neobičnu, neuobičajenu i čak izvanrednu svežinu kako u samoj liniji tako i u ukupnom postupku.

Originalni crteži, uvećani postupkom fotokopiranja koji podrazumeva raznovrsnu moguću grešku na otisku prouzrokovanu tehnološkom nesavršenošću, preobraćeni su u novi artefakt - kserografiku i postali nova, potpuno autonomna dela. Proces ovladavanja prostorom belog papira bilo kog formata ovim postaje odnos između umetnika i mašine, umetnika i tehnologije... Slična istraživanja mogli smo da vidimo na izložbi mađarske kserografike koja je održana u Novom Sadu na samom početku devedesetih godina.

Oslobođen skoro poluvekovnog javnog nebitisanja na likovnoj sceni kroz seriju izložbi u periodu od 2003. do 2005. godine Bora Vitorac na tu istu scenu sada izlazi i otvoreno i hrabro. Taj, već čuveni muzikalni mačak, "koji je svoga tvorca naučio kako da ne bude ponizan, da ne dozvoli da ga gnjave i da se ne plaši" svoje probojno mesto je prepustio jednom novom angažmanu ništa manje likovne snage i visokokvalitetnog likovnog govora.

Sav taj džez i danas na ovim crtežima traje. U mnogim elementima predstavljenih dela jače i kvalitetnije nego pre pola veka. Zrelost i mudrost, a nadasve otvorenost ka istraživanju i eksperimentu u postupku kao i spremnost da se prihvate razne nekonvencionalne tendencije čine umetnost Bore Vitorca jednim nesvakidašnjim otkrićem.

Luka Salapura,
likovni kritičar

Bora Vitorac (1940) beše jedna besprekorna basterkitonovska figura novosadske pesničke scene sedamdesetih godina. U samom prosjaju svoje pesničke slave on je iznenada zgasnuo, nestao u pometnji svakodnevnih prokletstava ljudske sudbine. Jad svakodnevice ga je uzeo pod svoje i on je bio prinuden da se, bez ostatka posveti prizemnim bolovima egzistencije.

Minule su decenije dok nije prvom knjigom pesama, "Letnjim putem", 2001, objavio svoju pravu prirodu veličanstvenog pesnika malih stvari, na granici između metafizičkih spoznaja i sunovratnog udesa postojanja.

Godinu dana smo čekali da se, iza stare firange, pojavi i njegov neobični, muzikalni mačak, čiji uzbudljivi, istegljeni obrisi u serijii neobicnih crteža promiču danaspred našim očima.

Mačak i druge tajne crtarije Bore Vitorca bili su skriveni, zamalo pa pola stoleća, u nekom zabačenom ćošku i taj surovi vremenski jaz danas je postao zanosni džez (jazz).

Izvlačeći liniju kleovskom jednostavnošću, ali je označujući i karikaturalnim gestom jednog Georga Grosa, Bora Vitorac se opirao nekoj nevidljivoj sili koja je htela da ga potčini.

Stvarna noć ili ona u srcu, svakako je opkoljavala prazan list hartije i u toj noći svetlela je samo ruka koja je plakala na vratima postojanja. Promiču tu i trbušati cilageri, jedno genijalno kuče koje puši na cigaršpic i nosi crne naočare kao pravi gospodin.

Danas je pred nama taj već čuveni muzikalni mačak koji je svoga tvorca naučio kako da ne bude ponizan, da ne dozvoli da ga gnjave i da se ne plaši.

Sav taj jaz i džez i danas na ovim crtežima traje.

Vujica Rešin Tucić,
pesnik