BEOGRAD. Galerija ULUS predstavlja, od 3. do 17. avgusta 2026, slike i crteže Marka Čelebonovića (1902 - 1986) iz kolekcije Damnjanović. Marko Čelebonović prvo studira ekonomiju i pravo na Oksfordu i u Parizu gde diplomira. U Parizu upisuje vajarski odsek na Akademiji Grand Šomije kod profesora Antoana Burdela. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Dobitnik je velikog broja priznanja i nagrada. Bio je član grupe Oblik, Dvanaestorica i Samostalni.
Moje druženje sa Markom Čelebonovićem je počelo od kraja.
Elaboracija prethodne misli zahteva letimični dodir hronologije njegovog opusa. Poslednji period stvaralaštva Marka Čelebonovića se označava kao bela faza. To je period njegovog umetničkog razvoja koji se odlikuje svedenošću rukopisa na najmanju moguću meru radi isticanja misli ili utiska koji stoje iza forme. U likovnom i kolorističkom pogledu preovlađuju svetli valeri, bela boja i velike čiste površine.
Vraćam se na prethodnu misao – druženje koje počinje od kraja se odnosi na intimnu okolnost da Čelebonovićeva bela faza na mene ostavlja toliko jak utisak da čvrsto odlučujem da želim da se okružim Markovim razumevanjem “belog”. Te tako počinjem da tragam za njegovim od svega suvišnog oslobođenim delima. Počinjem da sakupljam pre svega poslednju fazu Marka Čelebonovića, da bih tek tu i tamo sebi dozvolio nešto od njegovih starijih radova. Verujem da je formulacija “oslobođenim od” najadekvarnija u vezi sa hronološki poslednjom a, ma koliko to tendeciozno možda moglo zvučati, duhovno najsavršenijom fazom opusa Marka Čelebonovića. Naime, Čelebonovićev umetnički razvoj tokom godina postepeno nadilazi zanatsko, estetsko, čak i uklapanje sa trendovima i preovlađujućim zeitgeistom u likovnoj umetnosti.
Njegov opus ovom okolnošću prelazi u ravan duha ili “čistog duha” u okviru koga delo, dramatično pojačavajući svoju simboličku i semantičku dimenziju, u izvesnom smislu postaje putokaz za meditaciju, svojevrsna ikona u metafizičkom značenju ovog pojma. Oslobađanjem od suvišnog kolorita, ali i opterećujućeg sadržaja, Marko Čelebonović nam sugeriše kao jedini put koji nam preostaje poniranje ili utonuće u duhovnu ravan. A u tom utonuću, svaki suvišni sadržaj posate ometajući faktor koji bez stvarne potrebe odvlači našu pažnju sa istinskog na banalno. Čelebonović svojim oslobođenjem od forme i svođenjem sadržaja slike na najmanju moguću meru, svojom belom i poslednjom fazom, podvlači svoj iskaz i donosi odluku o iskoraku od relativnog koje je uvek predmet debate, ka istinskom koje nadilazi binarnu, ergo – polemici podložnu verziju stvarnosti.
Dalja razrada ove crtice nikako ne bi mogla da se otme riziku od ulaska u naučnu analizu a možda i banalnu deskriptivnost. Ostanimo stoga tu gde smo.
Dejan Damnjanović
